|
pitanje:
Postovani, Poslednjih meseci sam imala nekih kriznih dogadjaja koji su me kao i svaka kriza mnooogo potresli, ,morala sam da promenim zivot iz korena, dakle, ogromne promene.
U pocetku sam bila promenjivog raspolozenja, cas sam bila OK, a cas sam imala napade tuge i osecaj bespomocnosti, tako su se ti periodi smenjivali, plakala sam, bilo mi je jako tesko, najgori je osecaj nemoci i onda, naravno, da bih nekako zaustavila tugu jer mi je bilo previse tugovanja ja pokusavam da ne mislim na krizni dogadjaj i sve sto se desavalo vezano za njega, valda izgradim odbrambeni mehanizam, pokusavam da ne mislim na to i da se nekako udaljim od svega, smehom pokusavam da prolazim kroz to, znam da nije dobro potiskivati ali jednostavno ne znam do kada treba da patim......i tako se ja delimicno iskljucim, potisnem emocije, najgore je sto se to generalizuje, i tako se desava da mi neko nesto prica a ja da ne budem potpuno prisutna tu, nisam nigdje drugo ali nisam ni tu intezivno kao sto sam nekad znala da budem, distanciram se, mozda da ne bih bila ponovo povredjena. Najgore je sto mi se cini da se to prosirilo na ucenje, citam, citam, ali ne razmisljam mnogo o tome niti pokusavam kao ranije da udjem previse u dubinu, a onda kad odem na ispit, sve ja to znam ali ne znam detaljno i nikako ne mogu da napregnem mozak da premotam i razradim problem, nego sve pomalo povrsno, nema kao ranije da mi se zagrije mozak, da budem anksiozna i da me sve to nekako natera da se setim, cini mi se da nije bas toliko strasno, ali opet......ja se i ne sekiram zbog ispita kao ranije, promenilo me to. Ono sto mene brine je do kada ce to biti tako, u sustini neke stvari i nisu lose jer sam se ranije preeevise sekirala i brinula, ali opet hocu da mi mozak gori kad radim ispit a ne da sve prihvatam olako...... ne razumem da li ja treba da krizni dogadjaj non stop premotavam da bih se mucila, plakala i patila......mislim, kako da sve to neutralisem od bola i da mogu normalno da se setim......i da li cu se ja ikad vratiti u normalu, da li ce mi se koncentracija vratiti i kako....kako treba da se ponasam, ne znam na koji nacin da razmisljam........ heeeeeeelp
odgovor:
Poštovana Katarina, kriza kroz koju si prošla, s obzirom na ono što pišeš, očito se nije završila. Prirodne su tvoje početne reakcije tugovanja, plakanja, promenljivog raspoloženja pa i povremenih doživljaja bespomoćnosti. Sve to jeste teško proživljavati i podnositi. Kažeš da je kriza bilo više i da si promenila život iz korena. To govori o ozbiljnim udarcima koje si podnela i tvojim ozbiljnim snagama kojima si se prilagodila na promene. I preživela. Nastavila sa učenjem, druženjem... I nakon nekog vremena proživljavanja teških osećanja, bilo ti je dosta, „došlo do guše“ i kreativno si napravila kako sama kažeš mehanizam odbrane, distance, izolacije od sećanja na krizni događaj i neprijatna osećanja u tebi u vezi sa njime. I to je jedna tvoja snaga. Kako to sama vidiš, tvoj mehanizam ima svoju nuspojavu, u vidu smanjene osetljivosti i za druga osećanja, za druge situacije (komunikacija sa prijateljima, studiranje...). Sve što si opisala je normalno, tvoje reakcije su OK, i govore o dobrim kapacitetima tvoje ličnosti. Recimo da si uvođenjem ovog mehanizma dala sebi predah od kontakta sa svojim neprijatnim osećanjima. Predah koji ti je bio neophodan da obnoviš svoje snage za dalje. S obzirom da si se obratila ovom on-line savetovalištu, verovatno je sada vreme da nastaviš sa „žvakanjem“ i „varenjem“ neprijatnih osećanja koja u tebi i dalje postoje i čekaju da im ponovo daš šansu, da se oslobode i ustupe mesto drugim doživljajima i iskustvima koje život donosi. Ne treba da premotavaš krizni događaj da bi se kako kažeš mučila i patila. Najbolje će biti da se obratiš psihološkom savetniku ili psihoterapeutu, da bi ovaj proces uz njegovu pomoć i podršku polako završila, bez samomučenja, sa minimumom patnje i sa maksimumom ličnog ojačanja i oslobođenja. Pozdrav, Jovan Ratković. |
