| Posle njene smrti cesto sam razmisljala koliko ce tata ziveti, |
| petak, 11 februar 2011 17:56 |
|
pitanje : Imam dvadeset godina, zivim sa tatom i bratom, rodili smo se kada je tata imao oko 45, mama oko 40, mama je umrla kada sam imala 7 godina, posle njene smrti cesto sam razmisljala koliko ce tata ziveti, sta ako on umre, ali sam o tome cesto razmisljala pred spavanje i cesto sam se uspavljivala uplakna i onda je to prestalo, prestala sam da brinem, prestala sam da svaki put kada pomislim na njegovu smrt se pomeram s\' mesta ili izgovaram bajalice za koje sam mislila da ce to spreciti (blazi oblik OKP predpostavljam) i prestala sam da brinem. Moj otac je dobar ali neorganizovan, tako da smo uvek sve radili navrat nanos, cesto nismo imali neke normalne uslove i zivota, nekada bi on popio, nikada nas nije zlostavljao, samo bi tada bio tuzan, nikada to nisam nikome pominjala, uvek me je bilo sramota i uvek sam mislila, sve ce se nekako srediti. Polako brat i ja smo odrasli, nemamo neke radne navike nismo preterano uredni, ali nas troje zivimo polako sve bolje i bolje, tata se godinama nije napio, mi smo naucili da baratamo, kako tako finansijama i eto, sve se to nekako sredilo. Nekad se svadjamo nekad se smejemo, nikada necemo biti klasicna porodica, ali i to je ok. Od kad sam bila mala bila sam debela, od nekih 15 godina sam pocela sa dijetama, i onda sam shvatila da smrsati mogu samo ako skroz promenim navike u ishrani i aktiviram se fizicki, ja znaci znam zaista puno o tome, znam i tacno za kojej sam sve bolesti predisponirana, znam i da dok jedem sendvic pomislim, mozda evo imam dijabetes i nastavim da ga jedem, jednostavno, znam ja sve to i znam da je ozbiljno, ali...nista ne radim. Nikada nisam bila u vezi niti me je to doticalo puno, ali sada se vec osecam cudno , izvan tokova i kao da je prosao moj voz, ja realno ne bih bila sama sa sobom da sam muskarac jer smatram moju tezinu neprihvatljivom u smislu, da je to nesto sto mogu da promenim a ne menjam i to je mana moje licnosti velika, ako sam dobro pojasnila. Imamo dobre , bliske drugarice, koje cesce slusam nego sto im pricam o sebi, jer se tako osecam ugodnije, smatram da ne bi mogle da mi pomognu niti bi meni pomoglo kukanje o nekom problemu. Njih mogu sasvim lepo i realno da posavetujem i da razumem i drago mi je ako mogu da im pomognem, ali ako osetim neki vid nepostovanja (ajde tako to da prikazem) ja prekinem druzenje, cesto sam to radila, da ljudima namerno dajem prilike da zgrese i ocekujem da oni ne pogrese i onda kada pogrese ja se tada zatvorim i distanciram na neko vreme koje meni odgovara, to sam radila sa bliskim ljudima. Elem sve su ovo delovi price, koju pisem da bih dobila tudje misljenje, koje ranije nisam trazila, ali i da bih pokusala da formulisem ono sto osecam, da vidim odakle to moze da potice. Idem na fakultet, malo ucim, malo \'vatam krivine, idem na logiku, a ne na rad gde mogu. I to je moj zivot, sednem za komp i vrtim tabove, legnem i krenem da razmisljam, i cesto u toku dana uhvatim sebe da mi fali nesto veliko. Tuzna sam, ali ne placem, ne znam sta dalje...
odgovor: Poštovana „Nedefinisana“, ja tvoju situaciju vidim kao problem tvog sniženog samopoštovanja i povišene povredljivosti i oklopa koji si izgradila i to kako se čini i na psihičkom i na telesnom planu. Tim oklopom se štitiš od razmene sa ljudima, od otvaranja prema njima, od ulaženja u dublje, iskrenije i emotivnije odnose, od svoje seksualnosti. Za sve to osećaš da nisi dovoljno spremna, tj. da nisi „dovoljno dobra“, autentične sebe se stidiš a svojoj okolini nudiš distancu u vidu tog obrazca odnosa koji si opisala. Na telesnom planu si se ugojila i neguješ svoju gojaznost, to je način da, kako si sama uvidela, držiš momke na odstojanju, da ti ne prilaze, da ti se ne udvaraju. Tim svojim oklopom se štitiš od toga da se osetiš nesigurno u nekim situacijama, da se osetiš slabo, da se postidiš, da ispoljiš neka neprijatna osećanja i izložiš sebe prijateljima ili dečku. A to su potpuno normalna osećanja i doživljaji koje svaka mlada osoba prirodno povremeno doživljava u svojim odnosima sa raznim ljudima oko sebe a posebno sa bliskim prijateljima i intimnim partnerom. Kao što vidiš, ovakvim obrazcem funkcionisanja se uspešno štitiš od emotivnog bola ali se istovremeno zatvaraš i za hranjljivije odnose, za više radosti, za ljubav, za dečka – a to su pretpostavljam stvari koje spadaju u to što kažeš da ti fali nešto veliko. Inače, tvoj voz ni u kom slučaju nije prošao, on je i dalje u stanici samo što ti još uvek u njega ne ulaziš. On će čekati sigurno još neko vreme, ali ne beskonačno. Kad prihvatiš sebe u potpunosti onakvom kakva jesi, sa svim svojim vrlinama i manama, uspesima i neuspesima, osećanjima, željama, fantazijama, kada više nego sada zavoliš sebe baš takvu kakva jesi, kada daš šansu sebi da se otvoriš za nova iskustva, za iskreniju razmenu sa prijateljicama, prijateljima i momcima, za širi spekatar osećanja, i prijatnih i neprijatnih, kada istraješ u doslednoj primeni metoda regulisanja telesne težine (koji ti je kako kažeš poznat) – sama ćeš otvoriti vrata tog voza koji čeka u stanici, i on će krenuti, dogodiće se vremenom i to nešto veliko, što ti sada fali, desiće se dečko... Ključ promene je u tvojim rukama, odluka je na tebi. Kad i gde zapne, uvek možeš potražiti spoljnju podršku i pomoć. Veliki pozdrav, Jovan Ratković. |
[ youth.rs prilikom objavjivanja i plasiranja sadrzaja primenjuje principe tolerancije, razumevanja, uvazavanja razlicitosti i promocije antidiskriminacije i volonterizma. ]
[ sav materijal objavljen na ovom sajtu je poželjno dalje umnožavati, distribuirati i javno saopštavati] 
Centar za gradjansko delovanje & Kancelarija za mlade Uprave GO Obrenovac © 2007 - 2012 [ youth.rs ].