|
pitanje:
Pre godinu dana moja mam je umrla,zivili smo sami u jednoj sobi,ali izmegju nama je bila velika harmonija,nista ni smo krili jedna drugoga,bili smo kao dve drugarice. Moja mama je imala steptata i majku. Ali njena majka ja mislim da nije se brinula dovoljno sa 26 godine je ostala sama da zivi.
Sad ja moram da zivim kod njenu mamu i njen steptata, ponekad mislim da su toliko sebicni da bi im bilo bolje i da plate samo da se oslobode,imam uticaj kao da sam visak. S druge strane ponekad se ponasaju kao da u zivotu su cekali da ja dodzem kod njih i da se oni brinu o meni.Oba dvoje su nekako okrutni,retko me grle i ljube,a moja mama je to radila svakog trena i uvek je pricala kao jedva ceka da dodzem iz faxa. Tako mi sad fali da me neko poljubi,zagrli,osecam se kao da za ovu godinu dana prosli su sledeci deset godina,kako sam naglo ostarila,postala indiferentna i tuzna. Rano legnujem da spavam,spavam takodze i popdne,imam utisak kao da tako bezim iz pakla u koi zivim,onda kad se probudim osecam se tako umorno i zlovoljno.Necu da izlazim iz sobe,necu roletne da su podignuti,necu sunce .Ljubomorna sam kad vidim majku sa cerkom. Onda se osecam odbaceno iz sveta dobrih ljudi,k ao da sam postala neko odbaceno dzubre. Cesto kazem da je velika greska sto to desilo mojoj mami ,a ne meni,smatram da je ona bila bolja osoba,da je zasluzila da zivi.Svaki moj postupak je ona pratila,trudila sam se da je udovolim ,da bude srecna,na faxu nisam nikad kiksnula,svaki ispit mi je bio iz prve polozen.Prosek mi je 9.0 na medicinu(radiologiju). Otkad zivim sa bakom i dedo prestala sam da pijem vodu i uvek kada se priblizavam stanu pocinjem da osecam neverojatnu nervozu,nestrpljenje,jednostavno bi ostala napolje.Trujem se sedativima i antidepresivima.Smatram da ja vise nikog ne interesujem.Jedino sto me jos aktivno zanima je moja profesija,hocu da se koncetrisem na to i da se sa privatni zivot uopste i ne bavim,ako je to izvedljivo,ne znam.Uvek trazim neki poso koi bi mi pomogo da odvucem paznju,da ne mislim,ali i to se vec tesko nalazi.Ljudi ni su ljudi,imam utisak da svi gledaju samo sebe,da ustvari svi su na neki svoj nacin nesretni ,a da nisu ni svesni.Uzela sam macak,njemu darujem svu svoju ljubav i mislim da me samo on razume.Jedino me cudi to sto ja jos uvek hocu i da se nasmejem,da odlepim neku zelenu,slusam muziku,za razliku od to sto sada ne pevam vise ,a i ne igram kao pre.Pomalo me je sram od stari.A i oni se uvek zale da im nesto fali i kao su neerojatno bolesni,a kad ocu da ih nosim na analizama ,nece da ode,jer kad sam ih prethodni put nosila analize su bile perfektne. Vise ne znam kako je pravilno da se ponasam,sta da izmenim,sta ja jos mogu da uradim,stari se stalno nesto ljuti na mene sjedne strane,asdruge strane kaze da sam mu ja sve i da nisam ja ne bi ziveo ni tren,ja mu ne verujem,jer mislim da on je sasvim sam u nekom svetu koi je on stvori ,zivi u njega i je ubedzen da je to ispravno(vojno lice iz JNA).Kako dalje,kako da zivim?
odgovor:
Poštovana Jasmina, prvo primi moje izvinjenje zbog toga što ti odgovaram sa zakašnjenjem, bio sam na jednom dužem bolovanju a onda sam iz drugog razloga bio sprečen da ti odgovorim. Iz tvog pisma se može videti da si inteligentna i poštena osoba, koja je ispunjena dobrim ljudskim vrednostima. Takođe, i osoba koja je veoma povređena smrću majke. Majke koja te je veoma volela i koju si ti veoma volela i koju i dalje veoma voliš. I ne samo to, čini se da je majka svojom ljubavlju tebe držala u jednom da tako kažem stanju cvetanja, radovanja. Kada je majka umrla, kao da više nema nikoga ko bi zalivao cvet u tebi, i ti kao da veneš. Odnos sa ocem, kao da ni ranije ni sada nije mogao biti dovoljno stimulativan za tvoje biće, tvoju ličnost, življenje, radovanje. Dalje, situacija koju opisuješ mogla bi se opisati kao tvoj pokušaj da preživiš gubitak koji te je ni krivu ni dužnu zadesio. Povlačiš se u sebe, u spavanje, zamračivanje prostorije, u socijalnu izolaciju, u studije, a neko minimalno raspoloženje i doživljaj stabilnosti pokušavaš da popraviš tim lekovima koje piješ, kako sam razumeo, na svoju ruku, bez konsultovanja sa lekarem. Jasmina, na osnovu tvog pisma, moje mišljenje je da je tvoj osnovni problem kako da prevaziđeš tugu zbog gubitka majke i patnju zbog aktulenog življenja bez majke i sa osobama od kojih očekuješ da ti na neki način zamene majčinu ljubav a oni se u tome izgleda ne snalaze najbolje, pa ti ponekad umesto prekopotrebnog pripadanja i topline, stvaraju doživljaj odbačenosti i usamljenosti. Za početak, mislim da je neophodno da prekineš sa uzimanjem lekova na svoju ruku, i da odeš kod lekara opšte prakse, zatražiš uput za psihijatra i njemu izneseš svoje tegobe kao i vrstu i količinu lekova koju si pila kao i koliko dugo, kako bi on mogao stručno da odredi da li su ti lekovi potrebni, koji i u kojoj dozi. To će dovesti prvo do otklanjanja štete koju si sebi možda nanela nestručnim posezanjima za psihijatrijskim lekovima, a onda i do stabilizacije tvog osnovnog raspoloženja kao i redukovanja tenzije ako ona kod tebe postoji. Nakon toga, Jasmina, sledi ti suočavanje sa gubitkom majke i njene ljubavi. Ovo podrazumeva nastavak tugovanja, a onda i postepeno uviđanje da iako majke nema kao i njene ljubavi, postoje druge osobe koje mogu pružiti radost. Čini mi se da su to pre svaga tvoji vršnjaci, koleginice i kolege sa studija kao i drugi ljudi iz tvog bližeg i daljeg okruženja. Rodbina kod koje živiš je takva kakava jeste, oni ne mogu biti kao tvoja majka, ali mogu pružiti ono što pružaju. Smatram da u procesu tvog emocionalnog i društvenog oporavljanja, ne treba samo da pasivno očekuješ da ti neko drugi nešto pruži ili da, već da se i ti aktivno zainteresuješ za neko drugo biće, za njegove probleme, da mu daš sebe, svoju ljubav, svoju plemenitost. Kao kad neguješ svog mačora. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
pitanje:
Jovane,da vam kazem,te lekove koje uzimam prepisani su iz lekara(psihijatra),a moja maticna mi uvek pise recepte,znaci kod problema oko lekova je na neki nacin doveden u jednoj polozbi iz koje bolje bar sad za sad ne moze da se ocekuje. Ali u meguveremenu desilo mi se malo iznenadzujuce prijateljstvo.Naravno da sam ja to htela,ali sad vidim koliko mi ti zaista znaci.Mozda je malo cudno ,mozda ja ocu da na neki nacin vratim bar malo vreme,to je osoba koja mene jako potseca na ono vreme kad sam bila sa majkom.On je pevac i moja majka je jako volela njegove pesme,ja takodze.Mislim da me taj covek na neki svoj nacin prihvatio,da je sogledao da mi nije stalo do ljubavi vec do taj spomen koji mi on donosi.Grlio me i mi je rekoa "da zivot ide dalje i da ja ne mogu da tu stanem i sad toliko,da moram da svoj zivot usmerim tako da ne propustim nista".To me zaista malo okurazilo,bas zato sto je on taj ko mi je secanje ,resila sam da poslusam i da pokusam da malo pocnem da smanjujem svoje doze.E tu je vec stvar u mojoj ruci,ja hocu da malo namalim lekove.Pocela sam da idem na staz ,ja sam radiolog,taj poso volim i sebe dajem za svaki pacient i samo kad sam u svom mantilu ja se osecam kao da sam kuci. U svakom slucaju ja postujem sto vi ste mi odgovorili,ja mislim da bilo koga trazim da mi da ljubav bilo bi steta.Jer ja se osecam tako kako da ja vec nikad ne bi mogla nikome da dam svoje srce i dusu.Da bi osoba bila jako nesretna pored mene ,a ja to ne zelim,jer je neduzna. Tu mi je problem ,sve se vise pokrivam knjigama i pacijentima i sve vise svoj zivot zaboravljam.Ja nikad necu imati svoju privatnost,celi zivot mi je pod jednim ritmom da ne mogu da stanem i da kazem : Majo ,popi kafu,izadzi kod drugarice,cekaju te...ne mogu. Ja tim covekom saljem pisma u njima kazujem kako bi kazala svojoj majci,tako sam njega vec nazvala svoju dobronamernu musku majku. Kao da sam u jedan zacarani krug,samo necu njegovo prijateljstvo da izgubim.
odgovor:
Poštovana, dobro je i odgovorno sa tvoje strane, što psihotropne lekove ne uzimaš na svoju ruku, već odlaziš kod psihijatra i uzimaš ih po njegovoj preporuci. Mislim i da i u vezi sa tvojom željom da smanjuješ doze, treba obavezno da se konsultuješ sa svojom psihijatricom. Činjenice koje iznosiš, da voliš svoj posao i svoje pacijente kojima si posvećena kao i prijateljstvo sa muškarcem koje opisuješ, nedvosmisleno govore o tome da poseduješ dobar kapacitet da prevaziđeš tugu zbog gubitka majke i, kada za to budeš bila spremna, se okreneš ljudima oko sebe, postepeno uspostaviš sa njima odnose, produbljuješ ih i u njima nalaziš radost i smisao. Tvoja sadašnja odluka da, kako kažeš, nemaš svoju privatnost, je nešto što će trajati onoliko koliko ti budeš htela. I još nešto, šta bi tvoja majka sada tebi poručila, da nastaviš da kočiš svoj društveni i emotivni život ostajući privezana za sećanja na majku, ili da slobodno i bez osećanja krivice kreneš u svoj život i potražiš svoju sreću? Šta bi tvoja majka više volela od ta dva? Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
|
